KLINIČKI PREGLED I ZAZIMLJAVANJE PČELA

Predrag Simeunović¹ ( simeunovicp@vet.bg.ac.rs), Jevrosima Stevanović¹, Dragan Ćirković², Ljubodrag Stanišić¹, Zoran Stanimirović¹

¹Katedra za biologiju, Fakultet veterinarske medicine, Univerziteta u Beogradu, Bulevar oslobođenja 18, 11000 Beograd

²Departman za biomedicinske nauke, Državni univerzitet u Novom Pazaru, Vuka Karadžića bb, 36300 Novi Pazar

Sadržaj.Zdravstveno stanje pčela mogu narušiti različiti patogeni. Detaljnim kliničkim pregledom mogu se otkriti znaci koji bi ukazivali na postojanje određenih oboljenja. Izvođenje kliničkog pregleda podrazumeva poštovanje osnovnih pravila rada sa pčelama u cilju pravilnog dijagnostikovanja problema. Prisustvo Varroa destructor krpelja utvrđuje se vizuelno, pregledom otpada na podnjači košnice, pregledom legla i pregledom odraslih pčela.

Prisustvo fekalnih mrlja po košnicama, kao i promene u ponašanju pčela ukazuju na prisustvo mikrosporidija iz roda Nosema, dok je nalaz spora osnov za postavljanje dijagnoze. Posledice infekcije gljivicom Ascosphaera apis se mogu lako uočiti na uginulim i promenjenim larvama, kao i na saću sa leglom koje izgleda kao posuto krečom. Prisustvo američke truleži pčelinjeg legla uočava se na voštanim poklopcima, konfiguraciji legla i primenom Ropiness-ovog testa. Klinička manifestacija virusnih bolesti pčela zavisi od imunog statusa pčelinjeg društva, stoga nalaz pčela sa deformisanim krilima, larvicama vrećastog izgleda, pčela koje drhte i sl., govori o postojanju virusnih infekcija. Detaljan i pravilan klinički pregled predstavlja osnovu za postavljanje dijagnoze i sprečavanje gubitaka pčelinjih zajednica. Pre zazimljavanja pčelinjih zajednica treba obaviti jesenji pregled na bolesti pčela, kojim se procenjuje stanje i spremnost pčelinjih zajednica za zimovanje.

Ključne reči: klinički pregled, zazimljavanje, paraziti, bakterije, virusi

Postoji veliki broj specifičnih poremećaja zdravstvenog stanja pčela različite etiologije. Otežavajuća okolnost u ranom otkrivanju pojave bolesti jesu česte inaparentne infekcije naizgled zdravih pčelinjih društava. Ovakva slika maskira pravo stanje unutar zidova košnica, jer se pčelinja zajednica ponaša kao superorganizam, trudeći se da kompenzuje eventualne promene. U zavisnosti od jačine i imunog statusa pčelinjeg društva, inaparentna faza će potrajati duže ili kraće, nakon čega sledi faza ispoljavanja kliničkih simptoma ili ozdravljenje. Iz ovih razloga, često je veoma teška identifikacija uzroka poremećaja zdravstvenog stanja i pojave gubitaka. Na osnovu etiologije, bolesti pčela možemo klasifikovati kao: virusne, bakterijske, gljivične, bolesti pčela izazvane artropodama i bolesti nezarazne etiologije (Lolin, 1985; Dobrić i sar., 2000).

Postupak kliničkog pregleda pčelinjeg društva

            Sastavni deo dobre pčelarske prakse čine redovni pregledi zdravstvenog statusa pčelinjih zajednica. Neophodno je, najmanje dva puta u toku sezone, obaviti detaljan pregled svih košnica na pčelinjaku u cilju ranog otkrivanja i pravovremenog reagovanja u slučaju pojave znakova oboljenja. Sam postupak kliničkog pregleda pčelinjih zajednica se sastoji od poštovanja osnovnih pravila koja se primenjuju u radu sa pčelama, empirijski uspostavljenih ali u skladu sa biologijom i ponašanjem pčela. Klinički pregled započinje uzimanjem anamneze od vlasnika, gde se dobiju informacije vezane za zazimljavanje, vrstu pčelinje paše i zapažanja prilikom redovnih pregleda. Kada se definiše problem, pristupa se opštem i pojedinačnom pregledu pčelinjaka i pčelinjih društava. Opšti pregled pčelinjaka podrazumeva ispitivanje lokacije pčelinjaka, položaja u odnosu na saobraćajnice, industrijska postrojenja, skladišta organskog i neorganskog otpada, blizinu i raznovrsnost pčelinje paše (Stanimirović  i sar., 2000a). Zatim se pristupa pojedinačnom pregledu određenih košnica. Najpre se pristupa adspekciji spoljašnjosti košnice. Promene u vidu slabe aktivnosti pčela na letu košnica i znaci u vidu fekalnih mrlja koji bi ukazivali na postojanje dijareje, mogu se zapaziti na spoljašnjoj površini tela košnice. Zatim, sledi otvaranje košnice i detaljni pregled društva, kako odraslih pčela i legla, tako i sastavnih delova košnica. Redosled skidanja delova košnice je od gornjih ka donjim elementima. Nakon skidanja poklopaca, preporučuje se blago nadimljavanje pčela sa leta i preko zbega u cilju njihovog smirivanja. Zatim se skida zbeg i otvara se pristup ramovima sa leglom i zalihama hrane. Pregled počinje od prvog, odnosno poslednjeg rama tela košnice u zavisnosti sa koje strane kreće pregled. Svaki ram se pojedinačno vadi i posmatra, a zapažanja beleže. Na ramovima procenjujemo kvalitet i kvantitet hrane, prisustvo, površinu i odnos legla (otvoreno i zatvoreno leglo), kao i sve promene na ramovima i saću koje odstupaju od zdravog društva. Zajedno sa pregledom ramova sa saćem, pregledaju se i pčele. Kod pčela posmatramo prisustvo ili odsustvo matice, promene vezane za poremećaje uzrasne strukrure (poremećen odnos mladih i starih pčela), morfološke promene na pčelama (zakržljala krila, nadut abdomen, promena boje i nedostatak dlačica itd.) i promene u ponašanju (drhtanje, nemogućnost letenja, skupljanje u gomile itd.). Osoba koja vrši pregled mora biti smirena, neutralnog mirisa i obučena u opremu svetlije boje, kako bi pčele bile što mirnije da svojim agresivnim ponašanjem ne bi dovele do maskiranja nekih od znakova bolesti.

            Za razliku od promena na leglu, vidljivi znaci većine bolesti kod pčela su diskutablini. Ako je društvo dovoljno jako, indiskretne promene na odraslim pčelama se neće uočiti. Uz to, klinički znaci različitih bolesti mogu biti zajednički, odnosno nespecifični (nemogućnost letenja, skraćenje abdomena, dizenterija). Zbog toga je izuzetno veliki značaj kliničkih pregleda pčelinjih zajednica, naročito u cilju prevencije pojave kolapsa (Stanimirović i sar., 2013b). Nepoznavanje bioloških mehanizama funkcionisanja pčelinje zajednice kao superorganizma, nepravilan klinički pregled i često postavljanje pogrešnih dijagnoza mogu dovesti do velikih problema u daljim postupcima.

            Varooza predstavlja bolest legla i odraslih pčela široko rasprostranjena širom sveta uključujući našu zemlju. Uzročnik ovog oboljenja je pčelinji krpelj Varroa destructor. Varoa na odraslim pčelama parazitira oko 7 dana pre ulaska u nepoklopljenu ćeliju sa larvom. Relativno mali broj krpelja biva uklonjen sa pčela radilica, pri čemu procenat otpalih krpelja na ovaj način umnogome zavisi od izraženosti negovateljskog ponašanja pčela (Stanimirović i sar 2002a, 2003a,b, 2005; Ćirković, 2002).

   Klinička slika se uočava na leglu i na odraslim pčelama, odnosno, kliničke promene su zastupljene na svim članovima pčelinje zajednice jer se odrasla varoa hrani hemolimfom odraslih pčela (Slika 1) a razvojni oblici hemolimfom larvi i lutaka (Slika 2) radilica i trutova. Promene na leglu mogu se, najpre, videti u vidu promena na poklopcima, koji su ulegnuti, beličaste boje, dok se invadirane larve mogu pre vremena ispružiti i izmileti iz ćelija i pasti na podnjaču, dajući sliku raštrkanog legla. Infestirane lutke gube na težini, pri čemu se posledice mogu videti u smanjenom gabaritu izleženih pčela, kao i u deformitetima tela. Odrasle pčele na kojim parazitira V. destructor su iscrpljene, imaju skraćen životni vek i često uginjavaju negde na paši ili ispred košnica u nemogućnosti da polete. Tačna dijagnoza varoze se postavlja na osnovu nalaza odraslih oblika na pčelama ili na podnjači, odnosno, razvojnih oblika u poklopljenom saću trutovskog i ređe, radiličkog legla. Postoje različite metode pregleda društva na prisustvo pčelinjeg krpelja, pri čemu izbor zavisi od troškova, vremena i pouzdanosti određenih metoda. Po preporukama Office International des Epizooties (OIE, 2008) koriste se sledeće metode: vizuelna metoda, pregled otpada na podnjači košnice, pregled legla, pregled odraslih pčela. Radi provere stanja invadiranosti varoom na čitavom pčelinjaku, neophodno je uzeti uzorak iz 10% košnica na pčelinjaku. Lečenje varooze se oslanja upotrebu konvencionalnih hemijskih sredstava i alternativnih metoda. Svi ovi tretmani, pojedinačno, nisu dovoljni za potpuno eliminisanje varoe iz košnice, ali međusobnim dopunjavanjem mogu držati varou pod kontrolom (Stanimirović i sar., 2002a,b; Stanimirović i Dobrić, 2002).

            Nozemoza i askosferoza. Uzročnici ovih bolesti pripadaju carstvu Fungi. Nozemozu izazivaju dve vrste mikrosporidija roda Nosema, N. ceranae, koja dominira u većini država uključujući Srbiju i sve zemlje iz okruženja i N. apis, koja preovladava samo u severnimregionimaEvrope(Stevanovic i sar., 2011, 2013; Higes i sar., 2013). Uzročnik askosferoze je Ascosphaera apis, gljivica koja primarno izaziva promene na leglu.

Nozemoza je bolest odraslih pčela koje se zaraze ingestijom spora Nosema mikrosporidija kojih ima svuda u košnici – najviše u fecesu inficiranih pčela, ali i vosku, pčelinjoj hrani i na samim pčelama. Kliničku sliku karakteriše dizenterija i nalaz fecesa inficiranih pčela na spoljašnjoj površini tela košnica (Slika 3), po satonošama i saću, kao i proširenja abdomena inficiranih pčela (Stevanovic i sar., 2011, 2013). Promene u ponašanju, kao posledica infekcije se manifestuju drhtanjem pčela, nemogućnošću letenja i gomilanjem pčela u travi ispred košnica. Takođe, jedan od nespecifičnih simptoma, više izražen kod infekcije sa N. ceranae, je promena na nivou društva koja se ogleda u depopulaciji inficiranih pčela (Higes i sar., 2010). Promene u vidu fekalnih mrlja koje se mogu primetiti na satonošama i površini tela košnica, dugo su se smatrale specifičnim znakom infekcije sa N. apis u proleće i jesen, međutim, naša istraživanja (Stevanovic i sar., 2013) pokazuju pojavu identičnih promena kod infekcije sa N. ceranae tokom čitave sezone, kao predominantne vrste u Srbiji (Stevanovic i sar., 2011).

Askosferoza je primarno bolest legla. Ascosphaera apis inficira larve, dovodeći do destrukcije tkiva, posledične desikacije i promene boje od biserno bele do bledo žute. Pregledom rama sa leglom mogu se uočiti larve promenjene konzistencije u pravcu suve, krte i lomljive, a paralelno sa navedenim promenama dolazi do potpunog obavijanja larvi micelijumskim omotačem, ostavljajući samo glaveni deo slobodan (Slika 4). Micelijum napredovanjem infekcije, potpuno ispunjava ćeliju, zatim prolazi kroz poklopce i prekriva spoljnu stranu poklopaca. Tada, površina legla izgleda kao posuta krečom ili brašnom, a mumificirane larvice bivaju izbačene iz čelija i često se masa ovakvih larvi može videti kako u ćelijama, tako i na podnjači. Kada je društvo jako, sve promenjene i uginule larve bivaju uklonjene iz ćelija saća higijenskom aktivnošću kućnih pčela i tada leglo dobija raštrkan izgled (Stanimirović i sar., 2013a).

Identifikacije uzročnika nozemoze obavlja se detekcijom spora iz macerata abdomena, uz upotrebu svetlosnog mikroskopa pod uvećanjem od 400x (Slika 5), ili upotrebom PCR tehnologije (OIE, 2008). Tačna dijagnoza bolesti krečnog legla se postavlja u laboratoriji pregledom mumificiranih larvi i izolovanjem uzročnika na hranljivim podlogama.

            Američka i evropska trulež pčelinjeg legla. Američka trulež prestavlja veoma kontagiozno oboljenje, primarno pčelinjeg legla, koje počinje i održava se kao enzootija, kasnije dobijajući veće razmere usled inficiranja čitavog pčelinjaka i pčelinjaka u okruženju. Izazivač oboljenja je bakterija Penibacillus larvae, koja se javlja u dva oblika, vegetativni u formi bacila, i sporogeni u formi nepokretnih, otpornih spora. Do infekcije dolazi ingestijom spora koje se mogu naći u polenu, medu, pergi i unutrašnjosti košnice, a tu dospevaju disperzijom infektivnog materijala iz uginulih larvi i sasušenih krasti. Izazivač evropske truleži je asporogena bakterija, Melissococcus pluton (Streptococcus pluton). Evropska trulež u nekim krajevima može predstavljati veći problem od američke truleži, jer se često javlja u trenutku kada društva doživljavaju vrhunac u razvoju (Shimanuki, 2000). Takođe se prenosi kontaminiranom hranom i opremom.

            Klinička slika američke truleži podrazumeva isključivo promene na leglu. Jedan od prvih znakova pri otvaranju košnice, može biti neprijatan, oštar miris koji se širi iz ramova sa leglom. Pažljivim kliničkim pregledom dobijaju se veoma značajni podaci. Posmatranjem ćelija saća sa leglom, mogu se uočiti promene boje, konfiguracije i integriteta poklopaca, pri čemu leglo postaje raštrkano (Slika 6). Voštani poklopci zatvorenog legla postaju tamniji, dolazi do njihovog ulegnuća i perforacije. Nakon uginuća u ćeliji, larva menja boju i konzinstenciju, od biserno bele, preko svetlo braon do rastegljivog macerata boje čokolade. Nakon dužeg vremena (nekada i 2 meseca) larva se suši i ostaje na dnu ćelije u vidu sasušene kraste. Promena na poklopcima legla daju povod ispitivanju primenom Ropiness-ovog testa (Slika 7), koji se sastoji u uvlačenju palidrvca šibice ili čačkalice u unutrašnjost zatvorene ćelije. Izvlačenjem dugih rastegljivih niti boje čokolade, može se osnovano sumnjati na prisustvo američke truleži, ali se sigurna dijagnoza dobija u laboratoriji analizom poslatog infektivnog materijala (površina promenjenog saća, 10×10 ili 10x15cm). Kod evropske truleži, larve se mogu naći u različitim položajima, neke su sklupčane u svojim ćelijama, dok su neke ispružene i najčešće uginjavaju u starosti od 5 dana (Dobrić i sar., 2000). Neprijatan miris koji se širi iz obolelog legla je kiselkast i blaži nego kod američke truleži. Kod obolelog legla mogu se naći larve u različitim fazama raspadanja, nekada i u ćelijama koje nisu poklopljene. I u ovom slučaju, materijal za pregled je deo promenjenog saća 10×10 ili 10x15cm. U slučaju dijagnostikovanja američke truleži, pristupa se merama uništavanja obolelih društava, kao i detaljnom pregledu svih pčelinjih društava u prečniku od 1,5 km. Kod evropske truleži, lečenje je dozvoljeno, u smislu zamene matice, prebacivanje pčela u čiste i dezinfikovane košnice sa novim saćem.

Virusne infekcije pčela. Do danas je u pčelama detektovano najmanje 18 različitih virusa (Allen i Ball, 1996; Ellis i Munn, 2005). Na osnovu težine posledica virusnih infekcija po pčelinje društvo, smatra se da sedam virusa može izazvati ozbiljnije promene na nivou pojedinačnih pčela i pčelinjeg društva: Virus mešinastog legla (SBV), Virus deformisanih krila (DWV), Virus akutne paralize pčela (ABPV), Kašmirski pčelinji virus (KBV), Izraelski virus akutne paralyze pčela (IAPV), Virus crnih matičnjaka (BQCV) i Virus hrončne paralize pčela (CBPV).

Postavljanje dijagnoze virusnih infekcija samo na osnovu kliničkih simptoma je dosta teško. Razlog tome su česte inaparentne infekcije, gde snaga društva maskira promene na pčelama i leglu. Kada je imuni sistem pčelinjeg društva, kao superorganizma, kompromitovan, dolazi do kliničkih manifestacija virusnih infekcija. Promene koje se mogu zapaziti, u većini slučajeva nisu patognomonične za svaki od pomenutih virusa, mada na osnovu promena na pčelama u vidu drhtanja, skupljanja u gomile, deformiteta krila, odnosno promena na leglu u vidu promena u konfiguraciji i integritetu poklopaca, uginuću i vrećastom izgledu larvi, promenama na matičnjacima, možemo osnovano sumnjati da je u pitanju virusna ili multipla virusna infekcija pčelinje zajednice. U takvim slučajevima, pčele i leglo se adekvatno uzorkuju i šalju u laboratoriju na potvrdu prisustva ili odsustva virusa u materijalu. U svrhu detekcije prisustva viralne RNK se koriste savremene molekularno-genetičke metode kao što su: RT-PCR i Real-time PCR.

            Detaljan klinički pregled predstavlja jednu od najbitnijih procedura u formiranju i održavanju zdravih i produktivnih pčelinjih zajednica. Pregled pčelinjih društava, u najširem smislu, nezaobilazan je postupak u tehnologiji pčelarenja, a ima za cilj utvrđivanje reproduktivnog, produktivnog i zdravstvenog stanja pčelinjih društava. Ovakvu vrstu pregleda obavljaju pčelari radi kontrole napredovanja pčelinjih zajednica, ali i u svrhu ranog otkrivanja kliničkih manifestacija nekih od brojnih oboljenja pčelinjih društava. U slučaju sumnje na pojavu poremećaja zdravstvenog stanja pčelinjeg društva, pčelar bi trebao da kontaktira nadležno stručno lice, veterinara, u cilju potvrde ili odbacivanja sumnje na pojavu bolesti. Veterinar je dužan da izvrši detaljna klinička ispitivanja, te na osnovu dobijenih rezultata postavi dijagnozu i primeni adekvatnu terapiju. U cilju sprečavanja pojave, suzbijanja i iskorenjivanja zaraznih bolesti pčelinjih zajednica, neophodna je dobra saradnja veterinara i pčelara u kontinuiranom praćenju zdravstvenog stanja pčelinjih društava.

Zazimljavanje. Za pravilno zazimljavanju pčelinjih zajednica potrebno je započeti pripreme već krajem jula, posle vrcanje meda, kada treba u košnici obezbediti minimalnu zalihu od 15 kg meda i 2-3 okvira polena, istovremeno vodeći računa da se pčelinjem društvu ostavi dovoljno slobodnog prostora, tj. da se ne blokira leglo. Početkom avgusta, odmah posle skidanja mednih nastavaka, pčele treba osloboditi od varoe. Pre zazimljavanja pčelinjih zajednica treba obaviti jesenji pregled na bolesti pčela, kojim se procenjuje stanje i spremnost pčelinjih zajednica za zimovanje. Glavni jesenji pregled pčelinjih zajednica treba uraditi kada su matice prestale polagati jaja, a poslednje leglo je izvedeno ili su ostale jako male površine poklopljenog legla na nekim središnjih ramovima. Pri tom pregledu, potrebno je utvrditi jačinu pčelinje zajednice, prisutnost matice, količinu i kvalitet hrane. Ukoliko pčele nemaju dovoljnu zalihu hrane, prihrana se mora obaviti najkasnije u prvoj polovini septembra. Kasnije prihranjivanje donosi više štete nego koristi, jer negovanje kasnog legla iscrpljuje pčele koje će zimovati, a ukoliko nije obavljena zamena matice, stare matice već krajem septembra prestaju sa polaganjem, te prihrana nema efekta (Stanimirović i sar., 2000a). Kod dopune zaliha hrane za zimu, prednost treba dati prirodnoj hrani pčela, tj. medu. Pri tome, treba voditi računa o vrsti meda. Nije dobro zazimiti pčele na medu koji brzo kristališe (kao što su med od uljane repice, pitomog kestena), ili na medljikovcu(koji sadrži većekoličine nesvarljivih materijakoje se zimi nagomilavaju u zadnjem crevu pčela i mogu izazvati zatvor, truljenjei na kraju jak proliv, a u težim slučajevima uginuće cele pčelinje zajednice).Zato je najbolje zazimiti pčele na multiflornom (livadskom) medu koji ima najbolji nutritivni sastav i ne kristališe brzo (Stanimirović i sar., 2013b). Kada se utvrdi da nema više legla, za vreme toplog i sunčanog dana pristupa se jednokratnom tretiranju pčela protiv varoe, zatim iz nastavaka treba ukloniti krajnje okvire radi sužavanja plodišta i bolje aeracije košnice, uz istovremeno zatvaranje ili sužavanje leta a u cilju sprečavanja miševa i drugih štetočina da prodru u košnicu. Pčelama ne treba davati ni „zimske pogače”, ni antibiotike, pod uslovom da je sve ostalo urađeno kako treba, jer su pčelama od tada potrebni samo zaštita od vetra, dosta čistog vazduha i mir. Zaštita od vetra je gotovo neophodna, jer hladni i snažni udari vetra prodiru kroz leto i pukotine nezaštićene košnice i naglo rashlađuju zimsko klube, koje nema sposobnost brze i adekvatne reakcije u kratkom periodu, pa je nadoknada izgubljene toplote slaba i spora, što može imati i fatalni ishod po društvo. Osim toga, vetrovi, posebno istočni, mogu kroz otvore košnice naneti sneg koji kasnijim topljenjem stvara veliku vlažnost, što nepovoljno utiče na normalno zimovanje pčela. Zbog toga, ukoliko pčelinjak nema prirodne zaštite od vetra, košnice se mogu zaštititi pojedinačno, na primer obavijanjem terpapirom. Pčelama prijaju zimski topli sunčevi zraci, pa leta košnice treba okrenuti jugu ili jugozapadu, radi defekacije. Pčele u klubetu relativno dobro i lako podnose veliku hladnoću. Zato utopljavanju košnice ne treba pridavati veliku važnost, ali ga ne treba ni potcenjivati, već je neophodno obaviti dobru izolaciju košnice (Stanimirović i sar., 2000a). Izolacioni materijal (hartiju ili stiropor) neophodno je postaviti preko unutrašnjeg pokrivača da uspori rashlađivanje toplog i vlažnog vazdušnog omotača oko pčelinjeg gnezda, da ga apsorbuje, ili propusti van košnice, pre nego što se kondenzuje u prostoru oko klubeta pčela i tako ga učini još hladnijim. Vlaga koja se stvara kondenzacijom pare je velika opasnost za uzimljenu pčelinju zajednicu. U savremenom pčelarstvu za zimsku aeraciju košnice najčešće se koristi normalno otvoreno veće donje i manje gornje leto. Ukoliko je pčelinjak postavljen u dolinama pored reka, gde je vlažnost spoljašnjeg vazduha posebno povećana, umesto gornjeg leta, bolje je odvod pare iz košnice regulisati kroz zbeg preko higroskopnog izolacionog materijala (hartija, odnosno novine).

Zimovanje pčela obuhvata dva perioda: period zimovanja u klubetu bez legla, kad pčele održavaju prosečnu temperaturu oko 21ºC, i period zimovanja pčela u klubetu sa gajenim leglom, kada temperatura mora imati prosečnu vrednost 34 do 35ºC. Ovaj drugi period nastaje kad se dani produže (već u januaru) i najkritičniji je u razvoju pčelinje zajednice, jer tokom njega u najtežim uslovima počinje nov život. Koliko će pčelinja zajednica biti u mogućnosti da održi konstantnu temperaturu za razvoj prvog januarskog legla, zavisi pre svega od snage pčelinje zajednice, rezervi i kvaliteta hrane. Naime, u ovom periodu se naročito ispoljava značaj vrste hrane na kojoj su pčele zazimljene. Prirodni multiflorni med sa rastvorenim polenom u plodišnim ramovima je najbolje izbalansirana energetsko-proteinska hrana za prezimljavanje i razvoj zimskog legla. Za razliku od meda, šećer je isključivo energetska hrana koji pčelama budi apetit i glad (energetski stres) i nagoni ih da se hrane sve više i više, što im daje višak energije koju nemaju gde da istroše (obzirom da je zima), tako da višak energije izbacuju u vidu toplote, te dolazi do povećanja temperature klubeta i njegovog širenja (nastaje „rastresito” ili „meko klube”). Osim toga, pčele koje su u jesen hranjene šećernim sirupom, prinuđene su da u toku zime svoje novo potomstvo hrane šećerom, pa su tako odgajene mlade pčele manje sposobne od pčela odgajenih na prirodnom medu, a samim tim i manje rentabilne. Zbog toga treba izbegavati jesenju prihranu pčela šećernim sirupom, a pogotovu dodavanje šećernih pogača sa pojavom prvog legla, jer za preradu saharoze pčele troše mnogo više energije nego za preradu meda i zato ih ne treba opterećivati još i preradom saharoze u periodu koji je inače za njih najteži (Stanimirović i sar., 2013b). 

Literatura:

1. Allen M, Ball B, 1996. The incidence and world distribution of the honey bee viruses. Bee World 77, 141–162.
2. Ćirković D, 2002. Reproduktivno – produktivna i higijensko – negovateljska karakterizacija sjeničko-pešterskog ekotipa medonosne pčele. Magistarski rad, Fakultet veterinarske medicine, Univerzitet u Beogradu.
3. Dobrić Đ, Vicković D, Kulišić Z, 2000. Bolesti pčela, Fakultet veterinarske medicine, Univerzitet u Beogradu, Beograd.
4. Ellis J D, Munn P A, 2005. The worldwide health status of honey bees. Bee World 86, 88–101.
5. Higes M, Martin-Hernandez R, Meana A, 2010. Nosema ceranae in Europe: an emergent type C nosemosis. Apidologie 41: 375–392.
6. HigesM, MeanaA, Bartolomé C, BotíasC, Martín-HernándezR, 2013. Nosemaceranae(Microsporidia), acontroversial21^stcenturyhoneybeepathogen.Environ Microbiol5, 17–29.
7. Lolin M, 1985. Bolesti pčela, Naučna knjiga, Beograd, str. 118.
8. OIE,2008. ManualofDiagnosticTestsandVaccinesforTerrestrialAnimals, Chap. 2.2.4., NosemosisofHoneyBees.
9. Shimanuki H, Knox D A, 2000. Diagnosis of honey bee diseases. U.S. Department of Agriculture Agricultural Research Service.
10. Stanimirović Z, Soldatović B, Vučinić M, 2000a. Biologija pčela. Medonosna pčela. Fakultet veterinarske medicine, Medicinska knjiga-Medicinske komunikacije, Beograd.
11. Stanimirović Z, Mlađan V, Vučićević M, Todorović D, 2000b. Biološki potencijal higijenskog ponašanja medonosne pčele o otpornost na bolesti. II Savetovanje iz kliničke patologije i terapije životinja. Clinica Veterinaria2000. Jun 12-16, str. 216-220. Budva.
12. Stanimirović Z, Dobrić Đ, 2002b. Varooza: etiologija, biološke i hemijske mere suzbijanja. In: M. Lazarevic (Ed.), Zbornik radova IV Savetovanja iz kliničke patologije i terapije životinja Clinica Veterinaria₂₀₀₂, June 10-14, pp 105-112, Budva.
13. Stanimirović Z, Pejović D, Stevanović J, Vučinić M, Mirilović M, 2002a. Investigations of hygienic behaviour and disease resistance in organic beekeeping of two honeybee ecogeographic varieties from Serbia. Acta Vet-Beograd, 52 (2-3) 169-180.
14. Stanimirovic Z, Stevanovic J, Cirkovic D, 2003a. Investigations of reproductive, productive, hygienic and grooming features of Syenichko-Peshterski honey bee ecotype. Apidologie 34 (5) 487-488.
15. Stanimirović Z, Ćirković D, Đurićić B, Stevanović J, 2003b. Preveniranje i kontrola američke kuge, nozemoze i varoze pčela. In: M. Lazarevic (Ed.), Zbornik radova V Savetovanja iz kliničke patologije i terapije životinja Clinica Veterinaria₂₀₀₃,Jun 9-13, pp 248-253, Budva.
16. Stanimirovic Z, Stevanovic J, Cirkovic D, 2005. Behavioural defenses of the honey bee ecotype from Sjenica – Pester against Varroa destructor, Acta Vet-Beograd, 55 (1) 69-82.
17. Stanimirović Z, Simeunović P, Stevanović J, Stanimirović M, 2013a. Nozemoza i krečno leglo – klinička slika i saniranje inficiranih zajednica. Zbornik radova II Međunarodnog seminara pčelara DP „Matica“ Požega, 16. mart 2013. str. 21-63. Požega.
18. Stanimirović Z, Simeunović P, Stevanović J, Ćirković D, 2013b. Mogući uzroci kolapsa pčelinjih zajednica (Colony Collapse Disorder – CCD). Zbornik radova II Međunarodnog seminara pčelara DP „Matica“ Požega, 16. mart 2013. str. 64-105. Požega.
19. StevanovicJ, StanimirovicZ, GenerschE, KovacevicRS, LjubenkovicJ, RadakovicM, 2011. Dominance of Nosema ceranae in honey bees in the Balkan countries in the absence of symptoms of colony collapse disorder. Apidologie 42 (1) 49-58.
20. StevanovicJ, SimeunovicP, GajicB, LakicN, RadovicD, FriesI, StanimirovicZ, 2013. Characteristics of Nosema ceranae infection in Serbian honey bee colonies. Apidologie, DOI: 10.1007/s13592-013-0203-z.